понедељак, 04. јун 2018.

Ove ptice poznajem - reportaža sa koncerta Velikog Prezira

Znaš, treba sastaviti pesmu, osmisliti tu celinu… ne samo naći dobar rif i furati ga do kraja”, rekao mi je Robert Telčer jednom prilikom. Žureći na probu, dodao je: Rokenrol je zaista nešto posebno. Stvarno, ništa nije uporedivo.” Bio je u pravu. Koncert na kome sam bila ovog četvrtka bio je neuporediv. Mada, mislim da je tako sa svakim nastupom Velikog Prezira. Četiri dečaka - četiri zrela muzička maga - stvaraju tornado i nežnost na nekoj maloj bini.

Foto: Tamara Fijat
Prošlog četvrtka u Kulturnom centru Grad, održan je jedan od, u poslednje vreme retkih, ali vrednih koncerata benda Veliki Prezir. Ovo su sve moje impresije.

Počelo je jednom omiljenom, veličanstveno melanholičnom pesmom: „Sutra”, bez mnogo uvoda. Nastavljeno je ostalim legendarnim stvarima, poput: „Danima”, „Neobična Sumnja”, „Samo Tebe Znam”, „300 Čuda”. Kole u jednom momentu briše mokro čelo, i zagleda se u publiku. Devojke mu, kao i svakog puta, dobacuju da se skine. On pita: „Hoćete novu pesmu?” „Hoćemo!” „E, pa, ne može.” Blago se nasmeje i nastavlja da nas vozi gitarom u noć. Raznobojna svetla iznad njih, kao i uvek, upotpunjuju plovidbu u taj, sasvim jedinstveni svet, sastavljen od vojvođanske blagosti, beogradske težine i posebne vizije ljubavi u glavi tekstopisca. Neko je iz publike uzviknuo: „Ozbiljan čoveeek!” (pesma benda Jarboli, čiji je frontmen Boris Mladenović ovde na basu), na šta se Kolarić nasmejao, a Boris odgovorio: „Pogrešna grupaaa!” i nastavio svirku. Kada je počela pesma „Ne znam”, publika je bila u vazduhu i pevala. Stopala i šake su pozdravljale tamno, čisto nebo, i ova četiri smela mornara na tom talasu u kome smo sada bili svi. Deca i ljudi, veštice i radnici, gospođe i mali sanjari. Usledile su pesme „No No”, „Konj”, „Promene”, „Slušam te”.

Mi smo već bili odneseni, poneseni, poljuljani. Alkohol, cigarete - nije to bilo to. Ovo je nešto van običnih zadovoljstava. Svaki udarac bubnjem (a bili su jaki - gospodin Robert Radić ih koristi lako kao ksilofon, a moćno kao seriju gromova), svaki potez na basu (koji Boris Mladenović koristi kao da je neki, najvažniji deo tela), svaka dečačko - majstorska igrarija na gitarama Kolarića i Telčera, sve to nas uvlači dublje i prijatnije od svakog poroka.

Foto: Tamara Fijat
Momci nisu puno pričali. Uglavnom je sve rečeno kroz muziku, tekst, kroz razdiruće solaže i zajedničke instrumentalne eksplozije. Kole je sačekao do izlaska na bis, pa rekao: „Pre nego što nas rasteraju komunalci, da odsviramo ovo”. Boris je tražio još piva za Koleta i njega. Telčer je svoja piva odnekud izvlačio sam. Bis je proneo ljude kroz nežnosti pesama „Suncokreti” i „Dobro je”, koja se završila predivnim krešendom i potpunom ekstazom. Uši su nam zvonile. I zvoniće. Srca su nam lepo skakala. Svi su bili mokri. Kose na bini su bile uz vruća čela, naše su bile svuda. Kole je dodao: „Sad kad su svi goli, možemo da idemo kući”. I otišli smo. Iako još dugo nije moglo da se spava.

Nadam se da je ovo samo početak nekog novog poglavlja. Čekamo nove svirke i neke nove himne. Ovaj bend je uvek umeo da se uzdiže i beskrajno - ali zauvek neprilagođeno - iznova osmišlja. Veliki Prezir? Više kao jedno veliko, psihodelično, čarobno iskustvo.

Piše: Ariel Cemović

PS Reportaža je dostupna i na engleskom jeziku na sajtu FESTIVALGIGSITIS.


Нема коментара:

Постави коментар