петак, 23. март 2018.

Urbano

Želim da priznam nešto što od mene niste čuli. Imam taj trip. Volim da jedem slova. Rekli biste da sam smešna. To je ono kad čupate desnu obrvu i nikad nije ista kao leva. Tako sam skratila sve svoje tekstove. Ošišala im početke i krajeve i ponovo pogrešno umetnula kraj u sredinu početka. 


To je moj trip. Ono kad sam metafora sama sebi i enigmu lečim dodajući jednu na drugu kao kula od karata. Pogrešno poređenje. Ne umem da pravim kulu od karata. Niti od peska. Možda od lego kocki. Ali nemam lego kocke. A barbikama sam dovoljno skratila kosu. Nisam to želela da priznam. Bilo bi glupo. Možda je trebalo da izblejim i da „čiliram“ do dela kada mi inspiracija pravi sijalicu iznad levog uveta. Zašto levog? na desnom mi se krivi okvir od naočara. A i levo je mašta. Nikad nisam umela sa matematikom. Gde je tu mašta? Matematiku ne mogu da krivim, savijam, igram se onako kako to umem sa mojim rečima. Moja matematika nije urbana. Šta je kreativno u brojanju ovaca? Prvo ću napisati ovce i dati im život. Onda će se same prebrojati dok ja odlažem svoje priznanje. Moj trip, da. Zaboravila sam. Nestalo je mašte dok sam se zabrojavala. Nastaviću ovaj tekst kada se pourbanim. Treba mi malo dijaloga. Danas nisam slušala omiljenu pesmu. Nisam razgovarala sa onim lepim. Nije mi pustio poruku. I nisam otpevala onu pesmu kako sam želela.

Sanjala sam kako sam pisala knjigu. Negde na pola sam ustala iz sebe i postala nešto drugo. Nisam videla sebe. Ne znam šta sam postala. Znam da sam gledala sebe kako spavam. Sve sam to sanjala. Zato se ničeg ni ne sećam.

Uvek rečenicu počinjem sa „Otvorila sam oči...“. Možda previše otvaram oči. Tražim utehu u realnom svetu dok nisam u snovima. Kakvi su to snovi uopšte. Sanjala sam da se gušim, da me stežu. Pojavio se on-neko, i bilo je lepo. Bilo je čudno. Ne sećam se i sećam se obrisa. Tu je on-neko i on-neko-drugi i ja sam tu-neka. Nešto govori on-neki. Menja se u livadu koja postaje zgrada koja postaje mutno nešto što ne zna šta postaje. Idem šumom, a tamo selo, i putanja, pored drvena ograda, i ja hodam. I nastavljam. Šta se to dogodilo? Zašto sam vezana?

Legla sam tog popodneva i nestala. Putovala sam. To selo je bilo daleko. Nije bilo prevoza. Skočila sam u mapu. Otvorio se gugl i pala sam u zemlju čuda. Bila sam u nekom kupaćem. Izgledala sam fenomenalno. Obrisala sam sliku. Onda je prišao da me poljubi. Sunce je ušlo u moju sobu. Psovala sam.

- Kad planiraš da odrasteš?
- Kako to misliš?
- Želim unuke.
- Ali mama, imam samo 19 godina.
- Sestro, to je bilo pre kome.
- Kakve kome?

Videla sam svoju ruku na obrazu te devojke. Ne znam koga sam udarila. Sanjala sam. Ili nisam. Ne umem da procenim.

-Kasnim na posao. Brzo.
-Molim?! Koliko je sati?
-Pola šest.
-Šta lupaš? Danas je subota. Ponovo si prespavala dan.

Ošamućena, mama se vratila da drema. Ja sam ustala iz kreveta. Stavila sam naočari i ulogovala se. Pola sata kasnije sam se probudila.

Želim nešto da priznam. Nešto što od mene niste čuli. Vraški je urbano spavati danju.
Kriziram kao zavisnik kada skapiram koliko sam zvezda skinula dok mi glava piše romane i šalje monologe komisiji.


Lilo*
2013


Foto: Internet


4 коментара: