петак, 30. март 2018.

O odsutnosti

Osećam se odsutno. Najpre od sebe. Želim da budem sama, a ne želim da budem sama. Gušim samu sebe i jedino što mogu da radim je spavanje. Do narednih ljudi sa kojima ću popiti kafu. 

Nica, 2017
Da li je u pitanju ovaj retrogradni Merkur pa mi ne da mira? Ili sam se samo sklupčala jer mi treba beg? Mislim da je do proleća koje nije proleće. Zatvara me umesto da cvetam. Želim da letim, a nemam snage ni da otvorim prozor. Čekam sunce. Čekam tanku jaknu. Čekam osmeh. Čekam. Čekam. Čekam.

Kažete da žene ne znaju šta žele. Ja znam. Želim da me čuju. Da ne govorim vazduhu. Onda nema smisla. Zašto ste tu ako sam sama? O toj samoći vam govorim. Plašim se da više neću čuti ni sebe.

Znate šta nas čini odsutnima? To što nam prsti prave jedne iste pokrete svaki dan. A oči su uprte u crvene tačke. Tačno je da živimo virtuelni život. I ja ga živim. Otuđila sam se od sebe. Osamila sam se i usamila. Gledam a ne vidim ništa. Samo jedna praznina i loading, loading, loading...Sve se ponavlja iz dana u dan i više ne znam ni koji je dan. Zato uvek tražim spas u intenzivnim taktovima pesama koje volim i u pisanju. Jer mene ove reči leče, makar zvučalo otrcano.

Nedavno sam razgovarala sa prijateljicom. Nosila je sa sobom jedan teret i dala sam joj jedan savet. Ti, najbitnija osoba za tebe si ti. Napisala sam joj i pesmu. Pronaći će se ako ovo budem objavila. Ako pročita. Nije ni važno. Važno je jedino da sam se nasmešila dok sam ovo kucala. I nije me prošlo. Neće proći, jer ništa ne prolazi. Samo menja oblik. Ni sam ne znaš kad prestane da te boli, a misliš da će trajati večno. Da nema izlaza.

...Vrata se otvore kad se najmanje nadaš. Mada, nekad mogu to biti i pogrešna vrata. Ne treba se hvatati za svaku kvaku. Treba sebi dati oduška. Misliti. Vagati. Ne. ZNATI. To je prava reč. Onda kada osetiš, znaš. OSETITI. Možda je ipak to prava reč. Kao kada kupujete obuću, i sviđa vam se taj par čizmi, ali ih ne kupujete. Znate da vas čeka neki bolji par. Osećate. Tako je i u drugim stvarima.

Nekad pomislim kako sam balon. Da ću u svakom trenutku pući od tog OSEĆAM. Jer ja to radim u sebi, na svoju nesreću. Nikada ti neću reći. Pre ću napisati. A ti nećeš razumeti. A ja ću i dalje osećati dok to osećanje ne promeni oblik i ne ispari.

Što to radim? Nemam odgovor na to pitanje. Nisam čula pitanje. Kao što rekoh, odsutna sam. Najpre od sebe.

Možda je sada, u ovom trenutku, dok pišem ove redove, to i najbolje za mene.

Lilo*
2018





Нема коментара:

Постави коментар