понедељак, 06. новембар 2017.

Vuk Karadžić - 230 godina od rođenja reformatora

I u godini kada se obeležava 230 godina od rođenja Vuka Karadžića uticaj koji je ovaj reformator srpskog jezika imao ne jenjava. Centar za kulturu i umetnost Aleksinac stoji iza izložbe koja nas vodi kroz gradove kojima je prolazio i Vuk Karadžić. Jedno mesto je za njega imalo veliki značaj. Jer, kako je sam rekao: „Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije ni ljepšega mesta od Tršića.“

Foto: Radio Aleksinac


„Vuk je naglašavao da se bez obzira na to što je živeo u velikim gradovima i kulturnim centrima uvek najprijatnije i najlepše osećao u Tršiću, pa i u Tronoši koja je tu u blizini pa i Loznici, a onda i svim ostalim gradovima kroz koje ga je život nosio“, govorio je na tribini povodom izložbe o Vuku prof. dr Goran Maksimović sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu. 



Iako je i pre Vukovog prvog rečnika bilo pokušaja da se izradi takav rečnik, tek je 1818. i pored brojnih prepreka objavljen „Srpski rječnik“, koji, kako kaže prof. Maksimović predstavlja roman-leksikon. Upravo je ovo Vukovo delo puno priča, poslovica, pitalica, i drugih zapisa prikupljenih na prostoru Zapadne Srbije poslužilo kao inspiracija za nastanak Pavićevog „Hazarskog rečnika“ iz 1984. 



Finansije bile su glavni problem prilikom izdavanja ovog rečnika jer je bilo potrebno 6000 forinti za njegovo štampanje. I pored javne podrške, mnogim bitnim figurama bilo je u interesu da se ovaj rečnik ne objavi. Vuk je ipak pronašao alternativan način. Novac je pozajmio od muža svoje rođake, a knjigu je štampala jedna mala štamparija. 


Prof. Maksimović kaže da se Vuk sasvim slučajno zainteresovao za leksiku i za rečnik dok je bio carinik u Kladovu 1811. godine kada je došao na ideju da izradi ovakav rečnik.


Počeo je da zapisuje reči i da označava njihova semantička polja i značenja jer nije dovoljno poznavao lokalne govore na Dunavu i u Istočnoj Srbiji, a i da bi lakše komunicirao sa ljudima koji su dolazili na carinu. Tako je spontano napravio prvih nekoliko desetina zapisa, reči iz toga dela srpskog jezika. To su bile reči koje su se dosta mešale sa rečima vlaškog jezika i na neki način je Vuk bio potpuno svestan da je to i u dijalekatskom smislu kada je reč o srpskom jeziku, a pogotovu u dijalekatskom smislu kada je reč o vlaškom jeziku specifično govorno područje i da je izrada rečnika i kao i leksika upravo za te rubne prostore srpskog jezika najdragocenija. Nakon toga ozbiljnije počinje da se bavi prikupljanjem narodnih umotvorina i reformom srpskog jezika.



Prvi rečnik imao je oko 26 hiljada reči, dok je drugo izdanje iz 1852. brojalo preko 47 hiljada reči. U radu na drugom izdanju Vuku je pomagao Đuro Daničić. Za prvi mu je pomagao Jernej Kopitar.

Vuk je 1813. napisao jednu raspravu o uzrocima propasti Srpskog ustanka kao pismo Karađorđu Petroviću. Taj članak nikad nije objavljen za Vukovoga života, a on je kasnije i negde zagubljen i do danas nije pronađen u austrougarskim arhivama. Ali je dragocen zato što je bio napisan na narodnom srpskom jeziku i zato što je taj članak došao do cenzora slovenskih knjiga na bečkom dvoru Jerneja Kopitara. Kopitar iz političkih razloga nije hteo da objavi taj tekst, ali je želeo da upozna Vuka Karadžića jer je pronašao jednoga srpskoga mladoga pisca koji je po njegovom mišljenju pisao i razmišljao na jednom od najčistijih dijalekata srpskoga jezika. (prof. Maksimović)


Pored Kopitara i Daničića, Vuka su cenila i brojna strana velika imena. Gete je pisao o srpskoj lirskoj poeziji, a jednom prilikom se čak i susreo sa Vukom. To je bilo oktobra 1823. godine u Vajmaru. 

Kako je sam Vuk pisao: 
Gete me dočeka na sred sobe i pošto se poslije mnogih komplimenata posadismo na kanape, na kome je stajalo Grimovo pismo razvito i prevod Diobe Jakšića i jedna otvorena sveza novina, reče - Vidite da nijeste vi danas prvi put u mojoj sobi; vi ste već odavno kod mene. Kad ja bacim oči na novine a to recenzije moje prve Srpske gramatike. Sami mislite kakav je triumf za mene bio! Potom smo mnogo razgovarali o našim narodnim pjesmama i čitao mi je Diobu Jakšića i pitao ma za gdjekoje stihove, kako je u originalu, i kazao da će je on dati da se naštampa...

Izložba krije brojne priče o Vukovom boravku u Tronoši i Loznici kao dečaku, i nastavlja sa anegdotama iz Kladova, Budimpešte, Zagreba, Praga i na kraju Beča. Njegov život je poput njegovih rečnika - roman-leksikon. Iza svake priče je jedna neispričana. Nepresušnost inspiracije da se o Vuku iz godine u godinu i dalje govori pokazuje i citat koji se ne izostavlja: Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.

Piše: Miljana Miletić
Foto: Radio Aleksinac / Miljana Miletić

1 коментар:

  1. Great post dear

    Would you like follow each other? :)
    https://panidomubloguje.blogspot.com/

    ОдговориИзбриши