четвртак, 23. фебруар 2017.

Teodora Ristovski: „Najviše bih volela da me ima više od jedne”

Od života je napravila igru, a od igre posao. Kako se ostvaruju snovi, najbolje zna glumica Teodora Ristovski.  O razlozima osnivanja Ludum Ludum trupe, njihovom radu i o tome kako je odabrala umetnički put, priča nam Teodora.


Kakve pozorišne komade stvarate i gde pronalazite ideje za njih?
Naši komadi se uvek zasnivaju na univerzalnim temama svakog čoveka bez obzira na njegovu veru,  materijalno stanje, boju kože, pol, uzrast. Sve ono što raduje ili muči bilo koje biće, a to su ljubav, radost, strahovi, snovi, smrt, ambicija. Naše predstave imaju uporište u grčkoj mitologiji, baziraju se na simbolizmu. Glumački izraz je groteska, a situacije u koje smeštamo likove su nadrealne i apsurdne. Muziku i svetlo tretiramo kao ravnopravne članove trupe, te su zadaci za naše tehničare jednako zahtevni kao i za nas na sceni. Ja sam uvek puna ideja. Najviše bih volela da me ima više od jedne. Tako bih paralelno mogla da stvaram više stvari odjednom, sve što mi se mota po glavi. Mene toliko obasipaju ideje da često imam osećaj kako će život proteći, a ja neću stići da ostavim dela iza sebe. Onda zastanem i osvrnem se - tada shvatam da uopšte nisam u pravu.
Koji je bio osnovni motiv da osnujete trupu Ludum, Ludum? Recite nam nešto više o trupi i njenim članovima.
Našu generaciju je zadesila čudna kob. Rodili smo se u vremenima kada su naši roditelji imali mogućnost da „skoknu do Pariza. Naša svest počinje praznim rafovima u radnjama. Susreli smo se sa opraštajima od najmilijih vrlo mladi. Pokušavali smo normalno da odrastamo, školovali smo se, prihvatili smo realnost kao takvu. Međutim, kada sam završavala Akademiju počela je svetska kriza koja je kod nas ostavila veliki trag. Izgubili smo srednju klasu, stopirano je zapošljavanje te smo ponovo ostali prepušteni sami sebi. Mnogi talentovani glumci odustali su od našeg poziva. Ja nisam htela da se predam. Godine 2012. osnovala sam Ludum Ludum trupu koju čine mladi, profesionalni umetnici sa državnih akademija. Na početku nas je bilo četvoro, sada nas je osmoro. Iza sebe imamo dve reprezentativne, kompletno autorske predstave „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima i „Izuj se koje zajedno u ovom trenutku imaju jedanaest nagrada, preko dvadeset poziva za učešća na internacionalnim pozorišnim festivalima od kojih smo uspeli da odemo na devet zbog finansijske situacije. U našoj pozorišnoj ekipi su Petar Ristovski, Pavle Jerinić, Bojana Grabovac, Miloš Jadžić, Slobodan Aleksić, Nina Zdravković, Milena Rašuo i ja. Iako trenutno ne zvuče udarnički popularno, verujte da su ova imena zlata vredna.


Nastupali ste širom sveta. Rusija, Turska, Makedonija, Velika Britanija.. Kakve su kritike internacionalne publike?
Ono što mogu nesebično da kažem jeste da je Ludum Ludum trupa u inostranstvu sve ono što nije u Srbiji, a to je ozbiljan samostalni teatar. U svetu ljudi mnogo više vode računa o ličnoj kulturnoj higijeni. Svetska pozorišna scena se izuzetno razvila i konstantno se razvija. Mi smo trupu žanrovski okarakterisali kao apsurdno nadrealni teatar sa elementima muzičkog pozorišta neznajući da je u svetu miks žanrova kao teatarska forma nešto što se već može podvesti pod podvrstu klasičnog teatra, dok se srpski teatar i dalje teško odriče, što bismo mi pozorišno rekli, „turskog mizanscena. Nažalost, ali je tako. Kod nas ćete retko videti predstavu koja je po žanru groteska, komedija del arte, apsurdna, nadrealna... Srbija je zemlja u kojoj kasne modni trendovi za svetom. Možete samo da pretpostavite koliko kasnimo u umetničkom izražavanju. Predstave Ludum Ludum trupe su ovde inovacija, nešto nesvakidašnje i novo dok je u svetu potpuno druga priča. Svako izvođenje naših predstava gde god smo gostovali doživele su ovacije i duboko poštovanje. Iz Rusije (Čeljabinska) su nas zvali prošlog marta da nas pitaju da li mogu da puste naš snimak predstave „Izuj se na velikom platnu u njihovom najstarijem teatru kao poklon upravi i zaposlenima na dan Svetskog dana pozorišta. Nama je bila čast i dozvolili smo. Nakon toga su usledile divne kritike kolega iz Rusije kao i pozivno pismo za internacionalni pozorišni festival „Chelovek Theatar koji se tamo jednom godišnje održava, a mi nismo mogli da učestvujemo jer, nažalost, nismo uspeli da nađemo sredstva za finansiranje avionskih karata autorskog tima.

Kako je izgledao početak rada trupe?
Mi smo počeli da radimo predstavu „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima u dnevnoj sobi jednog od članova trupe. Nismo imali prostor niti novac da ga iznajmimo pa je najjednostavnije bilo pomeriti njegovu ugaonu garnituru, tepih i sto u stranu i početi sa probama koje su često trajale po ceo dan sa kratkim pauzama za kafu ili ručak. Premijera je bila 26. septembra. Bili smo premoreni i prepadnuti da li će to dobro izgledati. Sećam se kako sam posle poklona sela iza scene i plakala kao dete jer smo uspeli, sve sami, bez sredstava. Tokom samog igranja predstave sam osećala izuzetnu energiju i znala sam da je ta premijera samo početak i bila sam u pravu. Prošlo je skoro pet godina, a mi smo sada jedno pravo malo pozorište.
Zbog čega ste odabrali umetnički put?
Umetnost je nešto što je u mom slučaju bilo neizbežno. Majka mi je glumica pozorišta Boško Buha, otac violončelista Simfonijskog orkestra RTS-a. Htela - ne htela, odrastajući u takvom okruženju teško je bilo poželeti drugu profesiju. Bilo je pitanje između muzike i glume. Kocka je pala na glumu. Svakako, muzika je moja prva ljubav koja me nikad ne napušta pa sam s toga muziku za autorsku predstavu „Izuj se iskomponovala i izvela sama. Njome se, kao i samom predstavom, ponosim.


Da li je upis glume na Fakultetu dramskih umetnosti bila prva veza sa glumom, ili ste već imali glumačkog iskustva?
Mamino radno vreme sam najčešće provodila sa njom na njenom poslu - u pozorištu Boško Buha. Između pozorišta i vrtića, svako dete bi pre izabralo pozorište pa je takav slučaj bio i sa mnom. Predstave su bile svet u kome sam oduvek želela da budem. Čak su mi kao devojčici dali ulogu u jednoj božanstvenoj predstavi „Ždralovo perje koja je često izvođena. Bio je to moj prvi dodir sa glumom. Nisam išla u dramske studije jer nisam imala vremena zbog osnovne i muzičke škole. U Dadov i dramsku grupu u Božidara Adžije sam išla vrlo kratko, ali mi se tamo nije mnogo dopadalo pa se ni na jednom mestu nisam dugo zadržala. Na prijemni ispit sam izašla 2005. godine samo da probam, ali nekim čudom sam iz prvog pokušaja upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesorke Biljane Mašić.
Igrali ste u Pozorištu na Terazijama. Koliko je teško istovremeno glumiti, igrati i pevati?
Teško je u početku dok čovek ne osvesti mehanizam po kome treba svim spomenutim stvarima istovremeno da barata. Kad umete da vladate svakim od tri elementa zasebno, uz dosta vežbe, to prestaje da bude zahtevno i postaje prava igra.


Da li se bolje osećate na pozorišnoj sceni ili pred kamerama?
Pozorišnom scenom, mogu neskromno da kažem, već vladam. Iza sebe imam mnogo odigranih predstava, zapaženih i nagrađivanih uloga, a pred kamerom nisam mnogo radila. To je polje koje je još uvek za mene neosvojeno. Nadam se da će se dogoditi prilika u nekom ozbiljnom filmu kako bih mogla i tim delom svog glumačkog aparata da ovladam.
Vašim glasom ste oživeli mnoge crtane likove. Uživate li u sinhronizaciji i kako odredite kakva boja glasa pripada liku?
Sinhronizacija je divan vid našeg posla. To je veliki i težak zadatak u kome je sav izraz, emocija, to jest čitav karakter lika spakovan u glas. U početku sam se osećala zarobljeno jer nisam mogla sebe fizički da vidim u ulozi. Svaki pokret i pogled mora se odigrati glasom. To je divan vid treninga za glumce. Boja glasa mora da se podudari sa originalnim Diznijevim glasom američke glumice, govor mora da bude prirodan i sveden, dok emocija treba da prati izraz lica i situaciju u kojoj se lik koji tumačite nalazi. Posebno je bilo zahtevno raditi animirani film „Epic, potpuno dramski animirani film u kome sam tumačila glavnu ulogu, a film je išao u bioskopima. To je bila moja prva sinhronizacija za bioskope. Bilo mi je veoma teško, ali već sledeći film za bioskope „Pepeljuga Volta Diznija gde sam tumačila Drizelu, kao i „Zvončica i čudovište iz Nedođije u kome sam takođe tumačila glavni lik. Ta snimanja su bila pravo uživanje.
Da li ste već odigrali ulogu za koju možete da kažete da je ostvarenje vaših glumačkih snova, ili pak ona tek treba da vas pronađe?
Imam mnogo glumačkih snova pa mi se čini da jedan život nije dovoljan da bih rekla da mi se taj san ispunio. Šalu na stranu. Uloga Gospođe Glumice u predstavi „Izuj se i uloga Rime u komadu „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri su dve uloge o kojima mnoge glumice zaista mogu da sanjaju. Obe uloge, na sreću, i dalje igram i radujem im se svaki put kada se susretnemo na sceni.


Dobili ste brojne nagrade za posao kojim se bavite. Kojoj stremite?
Najviše bih želela da dobijem Oskara. To se verovatno neće desiti. Ali ako ne želite, onda se zasigurno i neće desiti.
Ko vam je uzor?
Uzor mi je porodica. Te divne i specifične persone kojima sam okružena. Neki od njih, nažalost, nisu više fizički tu, ali inspiraciju za svaki svoj komad nalazim u njima i isti im posvećujem.
Sa kakvim se problemima suočavaju mladi glumci danas?
Citiraću Bernarda Šoa replikom iz komada „Zanat gospođe Vorn.
Ljudi uvek okrivljuju prilike za ono sto jesu. Ljudi koji napreduju jesu ljudi koji uvek nalaze prilike koje su im potrebne. Ako ih ne nađu, onda ih sami stvaraju. Ja ne verujem u prilike.
Mladi u Srbiji žive nemanje prilika što dovodi do gubitka hrabrosti i volje da sami sebi priliku stvore, a vreme teče. Situacija u zemlji ne pruža ništa drugo osim bega ili čame. Ipak, vodim se drugačijom parolom. Što bi rekla Gospođa Glumica u predstavi „Izuj se”:
„...To ne znači da od borbe treba odustajati.
Kako biste ocenili položaj glumaca u Srbiji?
Mala bara, mnogo krokodila.


Šta su vaši dalji planovi?
Da napunimo salu večernje scene pozorišta Pinokio 18. marta u 20 časova kada igramo našu predstavu „Izuj se. Sledeći korak je da zagrejem stolicu i otpočnem pisanje novog komada koji razrađujem već par meseci, dok je dalji cilj da nađem neku napuštenu zgradu u centru Beograda i otvorim svoje apsurdno nadrealni Ludum Ludum teatar.

Intervjuisala: Ivana Atanacković
Foto: Časopis Lisa i lična arhiva 

Нема коментара:

Постави коментар