понедељак, 26. децембар 2016.

Thiago Ferreira: „U srcu sam pola Brazilac, pola Srbin”


Tijago već pet godina živi i radi u Srbiji. Rođeni Brazilac je kako kaže, nakon mesec dana boravka u Beogradu te 2010. godine shvatio da treba da ostane u Srbiji i ispuni svoju misiju - da je promoviše i promeni način na koji je svet vidi i doživljava. 



Prvi put si došao u Srbiju 2010. godine. Šta te je navelo da se ponovo vratiš i da se preseliš ovde?

Uh, pa hajmo iz početka. Godine 2010. sam došao iz Rio de Žaneira zbog jedne devojke u koju sam se bio zaljubio. Nisam znao uopšte šta da očekujem od Srbije, a nakon putovanja sam bio potpuno oduševljen. Kad sam se nakon mesec dana boravka u Beogradu vratio u Brazil, bukvalno su mi i duša i srce ostali u Beogradu, hteo sam da se vratim što pre. Nakon povratka neki ljudi su me pitali: „Da li si video ratne tenkove po ulicama?” Ja rekoh: „Pa nisam, jedino one na izložbi, tamo na Kalemegdanu”. Zatim sam se nakon šest meseci vratio na još mesec dana. Tada sam prvi put doživeo vašu zimu. Shvatio sam da treba da ostanem ovde. Imao sam osećaj da imam jednu misiju u Srbiji, misiju da je promovišem i da promenim način na koji je svet vidi i doživljava. Onda sam u junu 2011. godine pokrenuo svoj blog „Bem-vindo à Sérvia”, odnosno „Dobrodošli u Srbiju”, na kojem sam sa čitaocima delio putopise i fotografije doživljaja i otkrića u Srbiji. Ljudi su rekli da je to gubljenje vremena, pitali su me čemu sad to, zašto to radim, govorili da sam lud. Ipak, nastavio sam jer sam verovao da će više ljudi saznati o Srbiji i da će se kod njih roditi želja za putovanjem u Srbiju.

Pošto su ti govorili da si lud dok si samo pisao blog, kako su tvoja porodica i prijatelji reagovali kada si rekao da želiš da živiš u Beogradu?

E pa to je bilo još gore. Govorili su: „Čekaj, Tiago je u stvari ozbiljan, on stvarno to hoće. Pre smo mislili da si lud, a sad znamo da si sto posto lud.ˮ Neverovatno, niko nije verovao. Nakon preseljenja sam podigao nivo bloga, češće sam pisao. Polako je rastao broj čitalaca. Među Brazilcima je blog postao broj jedan blog o Srbiji, s tim što je i jedini (smeh). Ali ja kažem da je to broj jedan na svetu blog u Srbiji za Brazilce. Otkad sam došao počeo sam ozbiljno da se bavim turizmom. Priključio sam se udruženju „Srbija za mlade” i kasnije otvorio turističku agenciju, pa sad blog koristim i kao kanal prodaje tih putovanja i tura po Srbiji. To je win-win situacija. Ljudi budu zadovoljni što mogu da se informišu i besplatno dobiju pomoć koja im treba. Onda uplate neku turu pa sam i ja zadovoljan.

Kako si odlučio da živiš baš u Beogradu?

Ja volim celu Srbiju, svuda imam prijatelje i mnogi gradovi su mi dragi. Ali ne bih živeo nigde drugde. Za život je ipak Beograd, ovo je glavni grad, ovde se sve dešava. Ja sam iz Rio de Žaneira, grada koji ima preko deset miliona stanovnika. Preduzetnik sam i moram da budem tamo gde se stvari dešavaju. Drugačije je ako si ti u malom gradu gde je sve mirnije, sve idem drugim tempom. Moj život je mnogo brz i Beograd je jedini grad u Srbiji koji odgovara mom životnom ritmu. Trudim se da razvijam turizam po celoj Srbiji, ali je to najlakše raditi iz glavnog grada gde svi dolaze, gde se sklapaju ugovori i dogovori.

Kalemegdan

Govoriš srpski jezik gotovo perfektno. Koliko ti je trebalo vremena da ga naučiš? Koje su prve izgovorene reči na srspkom?

Ne mogu da se setim prve reči. Sećam se prve pesme, to je bio Tozovac „Ti si me čekala”. Kad sam došao prvi put morao sam poneku reč da naučim zato što sam morao da komuniciram sa roditeljima tadašnje devojke. Oni ne znaju engleski, tako da sam reči poput voda, hrana, toalet, peškir morao da naučim. Ali tek od drugog puta sam svakog dana uzimao udžbenik i učio po nekoliko sati kako bih savladao ovaj lud jezik. Padeži su bili najveći problem, ali nekako sam ih savladao. Mislio sam da će biti nemoguće, ali sam rešio da ako želim da živim ovde, imam normalan život i druženje, onda moram da naučim jezik. Dešavalo se da izađem s društvom, oni pričaju engleski pet minuta, pa se prebace na srpski, a ja ne razumem ništa. Zbog toga bih se iznervirao, ali onda sam shvatio da ne mogu da očekujem da se svi prilagode meni, nego ja moram da se prilagodim. Rekao sam sebi da ću se potrudi da naučim srpski. Iz dana u dan je išlo sve bolje i bolje. Danas čak i držim časove srpskog nekim Brazilcima. To je nešto što nisam imao u planu. Eto, sad sam najbolji profesor srpskog u Brazilu, opet jedini, a nisam ni u Brazilu. (smeh)

Tvoja želja je da na svom blogu predstaviš Srbiju na najbolji način. Kako misliš da je Srbija generalno predstavljena u tekstovima na engleskom jeziku? Jesi li imao možda neke predrasude čitajući ih pre nego što si došao?

Ja lično nisam. Nisam mnogo ni istraživao zato što sam kroz razgovor sa tadašnjom devojkom sve shvatio i nisam imao potrebu da istražujem. Srbija je nadmašila sva moja očekivanja, zato što ja nisam imao nikakvih očekivanja. Najbolje je kad odeš negde i kad ne očekuješ ništa. Došao sam, izašao sam iz aviona i nisam mogao da verujem, sve je bilo na ćirilici. Shvatio sam da nikada nisam toliko daleko otišao od kuće. To je bio stvarno šok, neverovatan doživljaj. I to sam uradio sa 18 godina.



  
Šta misliš o ljudima u Srbiji?

Najveće bogatstvo u Srbiji su neverovatni ljudi. Srbi su verovatno najgostoprimljiviji narod na svetu. Mislim da su Srbi mnogo slični Brazilcima zato što smo i mi tako otvoreni, topli. S jedne strane, Brazilci su možda čak i nasmejaniji od Srba. Srbi imaju momente kad nisu toliko optimistični kao što su Brazilci, ali opet vi bolje znate da tretirate goste. Kad je čovek gost u Srbiji, on se oseća kao najveći kralj. Zaista, svaka osoba koja dođe ovde ima isti utisak. Svi moji prijatelji koji su došli da me posete rekli su: „Tijago, sada mi je jasno zašto si ti ostao u Srbiji.”

Da li su Srbi dovoljno svesni svog kulturnog i istorijskog bogatstva?

Ma nisu. Srbi jedva čekaju da pobegnu negde preko granice. Tek bi shvatili šta imaju kada bi to izgubili. To se desilo i sa mnom. Kada sam počeo da planiram preseljenje u Srbiju, tek sam onda pomislio „Čoveče, Rio de Žaneiro, kako je ovo lep grad, najlepše mesto na svetu.ˮ Tako da ne mogu da krivim Srbe koji odu u inostranstvo jer sam i ja otišao. Ali, ja sam došao ovde sa određenim ciljem i planom. Ono što ne sme da se desi je da neko ode samo onako jer misli da je bolje u inostranstvu.




Da li mladi u Brazilu dovoljno poznaju svoju zemlju?

Mene je sramota što nisam obišao svoju zemlju. Ali opet, Brazil je ogromna zemlja. Ja sam dosta putovao oko Rija, ali nisam preterano istraživao, što mi je žao. Brazilci ne znaju dovoljno dobro svoju istoriju. Učimo i mi o svojoj istoriji u školi, ali nekako nismo toliko ponosni narod kao što se vi Srbi. Možda zato što se vi oduvek postojali kao narod, a mi nismo. Brazilci su nastali tako što su Evropljani došli i miksovali se sa Afrikancima, Indijancima. I onda mi nemamo taj osećaj ponosa kao što vi imate. Pričate o Svetom Savi, 13. veku, nemam pojma. Mi u 13. veku nismo ni postojali kao narod.


Mnogo si putovao po Srbiji. Koju avanturu pamtiš?

Uf, ima ih stvarno dosta. Nikad neću zaboraviti večeru koju sam imao u istočnoj Srbiji u Rajačkim pimnicama gde se proizvodi vino. To je bilo nešto neverovatno. Imali smo turu po istočnoj Srbiji i na kraju dana stižemo u Rajačke pimnice. Ne sećam se boljeg obroka i boljeg doživljaja. Baš je autentično mesto, kućice, domaće vino, domaća hrana, najbolje društvo. Bilo je zaista fantastično. Ali to je samo jedan primer. Bio sam na jugu, u Nišu, kod Rajka da probam najbolji burek. U zapadnoj Srbiji je prelepi Uvac. Za deset godina Uvac će možda biti svetska atrakcija.


Planina Rtanj

Na koje mesto prvo vodiš svoje prijatelje kada dođu u Beograd?

Prvo mesto mora da bude Kalemegdan. Kalemegdan mi je najdraže mesto u Beogradu, mesto koje često Beograđani zaobiđu a toliko je lepo mesto. Tu se oseća taj duh Beograda. Park je lep i miran, priroda je svuda, pogled na Savu i Dunav je stvarno neverovatan. Toga nema nigde na svetu. To je nešto prelepo i uvek mi je drago da vodim ljude tamo. Beograđani ne znaju za to, mislim znaju ali ne uživaju toliko, uzimaju ga zdravo za gotovo. Da ne pričam sada o putovanjima po Srbiji.

Srbija te toliko oduševljava, ali da li ima nešto što te je razočaralo?

Ogroman broj pušača. To je nešto što smeta svim Brazilcima koji dolaze i turistima generalno. Odeš u provod ili na kafu, vraćaš se kući i ne možeš da veruješ kako smrdiš. U Brazilu je to strogo zabranjeno. Osim toga, korupcija, ali toga ima i kod nas. To sam očekivao. Nigde nije savršeno, svuda postoje problemi. Meni je stvarno žao kad vidim kakva je situacija što se tiče zapošljavanja mladih. Znam da postoje problemi, ali ne želim da razmišljam o njima. Ja razmišljam o rešenjima, o tome šta da uradim da meni i ljudima oko mene bude bolje. Žao mi jer postoje problemi, ali postoji i dosta kukavica - ljudi koji sede kod kuće i samo kukaju umesto da rade nešto. Trudim se da se okružim ljudima koji nisu takvi, već traže rešenja. Mislim da sam u tome uspeo. Cela ekipa „Srbija za mladeˮ je takva, to je zdravo društvo. To su ljudi od akcije, ljudi koji veruju u svoju zemlju i koji hoće da je razviju. To je suština. Neki misle da smo svi ludi. Ali danas je dobro biti lud. Ako nisi lud, znači da si na lošem putu.

Postoji li nešto što bi iz Brazila preneo ovde?

Recimo, kod nas ljudi vole da vežbaju na otvorenom. U svakom parku postoje sprave za vežbanje, ljudi dosta trče po parkovima, na plaži. Ali opet, to je tropska zemlja. Video sam sprave i ovde u nekim parkovima, ali retko ko ih koristi.

Maglič, Kraljevo

Gde još nisi bio u Srbiji, a hteo bi?

Žao mi je što nisam bio u Leskovcu, samo sam prolazio tuda. Onda Pirot, ne mogu dalje da se setim, obišao sam skoro sve.

Omiljeni srpski specijalitet?

To je teško pitanje. Ranije je bila pljeskavica, ali onda sam otkrio druge stvari. Danas ne mogu da živim bez ajvara, kajmaka, sira, onog domaćeg, iz zapadne Srbije pogotovo. U Brazilu postoji sir koji proizvodi jedan čovek i koji je vrhunski, ja sam mislio da ne postoji bolji sir. I onda dođem u Srbiju i nađem u Sjenici isti takav. Oduševio sam se jer mnogo volim sir.

Koliko se razlikuje hrana?

Kod nas se jede malo drugačije. Jede se mnogo više voća pošto smo tropska zemlja. Na svakom ćošku u gradu imamo prodavnice ceđenih sokova svih vrsta voća, i nije uopšte skupo. Ovde ceđenu pomorandžu plaćaš kao da piješ vino. U stvari, moguće da je vino jeftinije od ceđene pomorandže. Kod nas nije tako, i to mi baš nedostaje – da jedem sveže voće i sokove. Mi više mešamo stvari. Pirinač i pasulj jedemo zajedno, uz svaki obrok sem doručka. Bez toga ne možemo da živimo. U jedan tanjir ide pirinač, pasulj, meso, jaje, pomfrit. U Srbiji kad jedemo pasulj, onda jedemo samo pasulj.
                                                                                                                
Tornik, Zlatibor

Kako si se adaptirao klimi u Beogradu?

Mi Brazilci volimo sneg. Svako od nas sanja da vidi sneg. Kod nas nema snega osim skroz na jugu, blizu Argentine, tamo ponekad pada, ali to nije moj kraj. Moja sestra je prvi put u životu videla sneg kada je došla da me poseti. Imala je 21 godinu. Kod nas je leto cele godine i sneg nam je egzotična stvar. Volimo kad imamo priliku da obučemo neku jaknu, šal, rukavice. To je nama interesantno. Ali moram priznati da kako vreme prolazi, meni postaje sve manje i manje interesantno. Predugo traje period hladnoće. Jedva čekam da se završi i da dođe ponovo leto. Pre nije bilo tako, hteo sam da zima traje cele godine.


Da li je bilo teško da dobiješ državljanstvo?

Nemam državljanstvo. Imam vizu za privremeni boravak koja važi godinu dana i svake godine moram da je obnovim. To je mučenje, veliki trošak i gubljenje vremena. Neki glumci iz Holivuda dobijaju državljanstvo samo dok dođu u Srbiju, a ja moram deset godina svake godine da obnavljam vizu da bih dobio državljanstvo ako se pre toga ne oženim. Samo ako hoće, neki ministar može da potpiše i da dobijem vizu. Hajde sada da apelujemo ministarstvu. (smeh)


Da li razmišljaš o budućnosti? Hoćeš li ostati ovde?

Hoću. I da se vratim sutra u Brazil i kažem neću više da živim u Srbiji, Srbija bi mi uvek nedostajala. Već smatram da sam pola Brazilac pola Srbin, bar u srcu. Ali ostaću i dalje ovde, nisam odradio svoju misiju. Radim na njoj svaki dan. Borba je vatrena, dosta ljudi hoće da te obori, kao i u bilo kom mestu. Ali idem polako ka cilju. Dok ne ostvarim cilj, neću da odem.


Intervjuisale: Miljana Miletić i Ivana Atanacković
Foto Lična arhiva

2 коментара:

  1. Fenomenalan tekst o jednom izvanrednom čoveku koji zrači pozitivnom energijom i motivisanošću,i koji na najbolji način promoviše našu zemlju. Trebalo bi više medijskog prostora davati ovakvim ljudima, koji zaista rade nešto korisno i lepo za naš narod. Sve pohvale! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, veoma nam je drago što Vam se dopao intervju. Saglasni smo da treba davati medijskog prostora ovakvim ljudima, stoga se trudimo da to i radimo. Čitajte nas!

      Pozdrav od Kulturnog kišobrana.

      Избриши