четвртак, 08. децембар 2016.

Meril Strip - živa legenda filmske umetnosti


Jednog jutra 70-ih godina u poštanskom sandučiću pronašla je pismo u kojem joj Beti Dejvis saopštava da je smatra svojom naslednicom i predviđa joj blistavu karijeru. Da je Beti Dejvis bila u pravu, potvrđuju brojne nagrade i priznanja koja je osvojila, kao i status najveće glumice današnjice. Nakon što je prošle godine oborila sopstveni rekord i bila nominovana devetnaesti put za Oskara, našalili su se da bi osvojila nominaciju čak i kada bi samo pročitala telefonski imenik. 



Holivudska zvezda Meril Strip svoju karijeru nije gradila na skandalima, o privatnom životu malo je pričala, a već godinama živi daleko od Holivuda, na ranču u Konektikatu gde uzgaja organsku hranu. 

Meri Luiz Strip je rođena 22. juna 1949. godine u Samitu, u državi Nju Džersi. Odrastala je uz oca, apotekara Harija Vilijama Stripa, majku Meri, likovnog urednika i dva mlađa brata, Dena i Harija. Pradeda njenog oca doselio se u Sjedinjene Američke Države iz Nemačke i odmah promenio svoje prezime Štreb u Strip. Potomci njene majke poreklom su iz Pensilvanije i sa Roud Ajlanda. 

Roditelji su svoju decu odgajali prilično konzervativno zbog čega je pohađala versku školu „Bernardsˮ. Glumu je diplomirala 1971. na koledžu „Vasarˮ. Nekoliko godina kasnije magistrirala je umetnost na Univerzitetu „Jejlˮ gde je dobila i prve uloge: glumila je Helenu u predstavi „San letnje noćiˮ, a potom osamdesetogodišnju nepokretnu ženu u kolicima.



Glumačku karijeru započela je u pozorištu, u predstavama „Henri Petiˮ, „Ukroćena goropadˮ, „Mera za meruˮ, a zaigrala je i na Brodveju u komediji „Srećan krajˮ. Godine 1976. počela je da se interesuje za film pa se prijavila na audiciju za blokbaster „King Kongˮ. Kada ju je ugledao, reditelj filma je na italijanskom rekao „Zašto si mi doveo ovu ružnu devojku?ˮ Međutim, ona ga je razumela, duboko udahnula i odgovorila „Žao mi je što smatrate da nisam dovoljno lepa da bih igrala u vašem filmu. Ali, vaše mišljenje je tek jedno u moru sastavljenom od milion drugih mišljenja, i zato ću potražiti neke prijatnije plime.”

Vrata filmskog sveta otvorio joj je reditelj Fred Zineman dodelivši joj malu, ali za nju značajnu, prvu ulogu u drami „Džulijaˮ. 


Scena iz filma „Džulijaˮ

Svog verenika Džona Kazalea upoznala je u predstavi „Mera za meruˮ. Ona je imala 27 godina, a on 14 godina više. Dramaturg Izrael Horovic o njihovoj zaljubljenosti rekao je „Bilo ih je prijatno gledati jer su bili zabavni, oboje. Bili su divni, ali pomalo čudni.ˮ
Živeli su u Njujorku kada su mu lekari dijagnostikovali rak pluća. Pošto mu je postavljena dijagnoza dobio je ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ. Prihvatila je sporednu ulogu u tom filmu kako bi bila pored njega. Krili su njegovo zdravstveno stanje, a na lečenja ga je vodio Al Paćino koji je verovao da će mu biti bolje. 

Imali su finansijskih poteškoća, Kazal je i dalje išao na skupa lečenja, pa je prihvatila ulogu mini seriji „Holokaustˮ zbog koje je boravila dva i po meseca u Austriji. Kada se vratila u Ameriku Kazal je bio u najgoroj fazi bolesti, rak je metastazirao po celom telu. Preminuo je 12. marta 1978. godine u bolnici. Kada je lekar Meril saopštio da je Kazal izdahnuo, ona je udarila pesnicom u njegove grudi i oživela ga na trenutak, taman toliko da joj kaže „U redu je, Merilˮ.



„On nije bio poput drugih ljudi koje sam poznavala. Bio je specifičan, human, radoznao, saosećajanˮ, rekla je Stripova u jednom intervjuu posle njegove smrti i dodala da je jedino rad mogao da olakša bol koju je tada osećala zbog gubitka voljene osobe. 

Za sporednu ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ dobila je pohvale za glumu, kao i nominacije za nagrade BAFTA, Zlatni globus i Oskar u kategoriji najbolje sporedne uloge. Nakon toga, karijera joj je krenula uzlaznom putanjom. Prihvatila je uloge u filmu „Zavođenje Džoa Tinanaˮ i u predstavi „Ukroćena goropadˮ. 

Patnju zbog smrti svog verenika je prevazišla zahvaljujući ljubavi vajara Dona Gamera koga je upoznala šest meseci nakon Kazalove smrti. Venčali su se na intimnoj ceremoniji u domu njenih roditelja u Konektikatu. Imaju četvoro dece: sina Henrija Volfa i tri ćerke Grejs Džejn, Meri Vilu i Luisu Džejkobson. Sva četiri puta porodila se kod kuće umesto u bolnici. Jednom je rekla „Neki ljudi ludi su za religijom, drugi za poslom, pojedini za slavom ili materijalnim dobrima, a ja sam uvek bila luda samo za osnivanjem porodice. Oduvek sam težila da pronađem pravog čoveka s kojim ću osnovati tako svetu zajednicu. Nikad nisam mogla da zamislim da živim sama.ˮ




Pažljivo je birala i bira uloge, a sa svakom novom pokazuje svoj raskošni talenat. Devetnaest puta je bila u trci za Oskara, a tri puta našao se u njenim rukama. Prvog je dobila 1979. za sporednu ulogu u filmu „Kramer protiv Krameraˮ, ulogu žene koja između porodice i karijere bira karijeru. Godine 1982. osvojila je drugog Oskara, ali prvog za glavnu ulogu u drami „Sofijin izborˮ. Lik  Sofi Zavistovski bio je nuđen Ursuli Andres, ali je Stripova molila reditelja Alana Pakulu da joj dodeli ulogu mlade Poljakinje koja je u Drugom svetskom ratu preživela genocid. Treći Oskar joj je pripao nakon tumačenja Margaret Tačer u filmu „Čelična damaˮ. 


Meril Strip u filmu „Kramer protiv Krameraˮ

Meril Strip u filmu „Sofijin izborˮ

Meril Strip kao Margaret Tačer

Svet je osvajala svakom novom ulogom, a na filmu ih je bilo preko četrdeset. Neki od njih su „Žena francuskog poručnikaˮ, „Moja afrikaˮ, „Čelični korovˮ, „Mostovi okruga Medisonˮ, „Đavo nosi Praduˮ, „Mamma Miaˮ.  Osim tri Oskara, dobitnica je dva Emija za najbolju glumicu u seriji, osam Zlatnih globusa za koji je dvadeset sedam puta bila nominovana. Ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, Nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta, kao i  počasnu filmsku nagradu Cezar, koju dodeljuje francuska Akademija filmske umetnosti. 



Ove godine dobila je nagradu „Sesil B. Demilˮ za životni doprinos filmskoj industriji, a nagrada će joj biti uručena na svečanosti dodele „Zlatnog globusaˮ u januaru sledeće godine. Pre nekoliko dana američki predsednik Barak Obama oko vrata joj je stavio predsedničku Medalju slobode, najznačajnije civilno odlikovanje.




Iako je duboko zagazila u sedmu deceniju, reditelji je i dalje traže. „Nije lako opstati u šou-biznisu, gde je starosna diskriminacija veoma izražena. Imam šezdeset šest godina i četvoro dece, lepu karijeru i divan porodični život, ali za razliku od mnogih mlađih koleginica, mogu da se pohvalim da za mene još uvek ima dobrih poslovnih ponuda. Danas mladi neće da uče, misle da je dovoljno što su stigli do filmskog studija. Kad shvate da čovek mora da uči dok je živ, obično bude kasno.ˮ

Izjavila je da smatra da današnje društvo umanjuje vrednost starijih žena i da se svi fokusiraju samo na izgled. Vatreni je borac za jednakost polova što je pokazala ulogom u filmu „Sufražetkinjaˮ, ali i brojnim izjavama. „Najveća lekcija koju sam naučila tokom karijere jeste da treba pitati ljude koliko zarađuju. Zato što muškarci zarađuju više od vas. I to je dobro znati. Nije vam dozvoljeno da to pitate. Ali dobro je da pitateˮ, smatra Meril.



Smisao života objasnila je ovako: „Onaj ko je zadovoljan sobom ne upoređuje se s drugima. Onaj ko se ne upoređuje s drugima nije zavidan. Onaj ko nije zavidan, nije ogorčen. Onaj ko nije ogorčen je srećan. Onaj ko je srećan znaće da usreći još nekoga. Onaj ko sebe i još nekoga pored sebe usrećuje, otkrio je smisao života, ne tražeći ga.ˮ

Piše: Ivana Atanacković
Foto: Internet

Нема коментара:

Постави коментар