четвртак, 20. октобар 2016.

Ketrin Hepbern - buntovnica i oskarovka

Prva dama američkog filma. Rekorderka po broju osvojenih Oskara za najbolju žensku glumicu - dvanaest puta je bila nominovana, četiri puta Oskar je bio njen, a nijednom nije došla da ga preuzme. Smatra se ikonom feminizma dvadesetog veka i intelektualkom oštrog jezika. Buntovnički je prkosila stereotipima o seks simbolima pa je suknje i dekoltirane haljine zamenila pantalonama i širokim košuljama. Čuvena je njena izjava: „Svaki put kad čujem muškarca kako govori da su mu draže žene koje nose suknje, ja mu kažem: Probaj ti, pa mi kaži kako je.ˮ



„Uloga domaćice i majke predstavlja najveći i najteži posao na svetu, ali ako te to ne interesuje, nemoj da se upuštaš u tako nešto. Ja bih bila loša majka i zato nikada nisam želela da imam decuˮ, govorila je Ketrin Hepbern. I baš zbog toga decu nije ni imala. Nije pripadala kalupu porodične žene. Udala se samo jednom, nakon čega je započela 27 godina dugu ljubavnu vezu sa oženjenim muškarcem, glumačkom legendom Spenserom Trejsijem.

Ketrin Hoton Hepbern je rođena 12. maja 1907. godine u Hartfordu, Konektikat. Bila je smelog duha jer je odrasla u porodici liberalnih shvatanja. Njeni roditelji, Tomas i Ketrin, podsticali su svoju decu, dvojicu sinova i tri ćerke, da slobodno razgovaraju o svim temama pa i o seksu. „Mnogi su nas prezirali jer smo o svemu otvoreno razgovarali, ali uživali smo u tomeˮ, rekla je Hepbernova o svojoj porodici. Njen otac, urolog, govorio im je o polnim bolestima, dok je majka, borac za ženska prava, vodila Ketrin na proteste. Ljubav prema filmu iskazivala je svake subote gledajući projekcije u bioskopima, a potom izvodeći predstave za komšije koje je naplaćivala pedeset centi. Svu zaradu slala je Navaho Indijancima.

U aprilu 1921. godine Ketrin je pronašla starijeg brata Toma obešenog na potkrovlju. Postala je depresivna, a mnogo godina kasnije Tomov rođendan slavila je kao svoj. Oblačila se i šišala kao dečak, i tražila da je zovu Džimi.

   

Školovala se na koledžu Kingsvud-Oksford odakle je, kako se pričalo, izbačena zbog pušenja i kršenja pravila. Potom je upisala glumu na Birn Mor koledžu. Početak njene karijere bio je prilično neuspešan. Započela ju je manjim ulogama u lokalnim pozorištima. Producent Edvin Nof angažovao ju je u svom pozorištu za nekoliko sporednih uloga. Prvu glavnu ulogu imala je u predstavi „Caricaˮ, potom u predstavi „Veliki ribnjakˮ na čiju premijeru je zakasnila, a onda zaboravljala tekst, spoticala se i govorila nerazumljivo. Dobila je otkaz ali je nastavila da radi kao zamena za druge glumice.
Godine 1928. završila je istoriju i filozofiju i debitovala na Brodveju. Iste godine se udaje za kolegu sa fakulteta Ladloua Smita i napušta glumu, ali samo na kratko. Shvativši koliko joj pozorište nedostaje vraća se na njegove daske ulogom u predstavi „Praznikˮ. Međutim, koliko god njena ljubav prema glumi bila velika, nisu joj cvetale ruže. Čak je unajmila privatnog profesora glume, ali joj to nije pomoglo da se dopadne režiserima, dramaturzima, a ni kritičarima i publici. Često je dobijala otkaz, predstave su bile otkazivane zbog slabog interesovanja publike. Nakon audicije za predstavu „Umetnost i gospođa Botlˮ dramaturg je rekao „Izgleda uplašeno, držanje joj je očajno, a nema ni talenta.ˮ  Ipak je ulogu dobila jer nijedna glumica nije odgovarala zahtevima dramaturga.
Kada je trebalo da zaigra sa Leslijem Hauardom u predstavi „Životinjsko carstvoˮ, on je zahtevao da joj daju otkaz. To joj je poljuljalo samopouzdanje, ali vrata Holivuda konačno su joj se otvorila ulogom amazonske princeze Antiope u predstavi „Suprug ratniceˮ. Počeli su da je prepoznaju kao mladu glumicu koja je „ušla na pozornicu skočivši preko stepenica, noseći velikog jelena na ramenimaˮ.

Hepbernova u predstavi Suprug ratniceˮ 

Njena prva filmska uloga, za koju je dobila traženi honorar od 1.500 dolara nedeljno, bila je u filmu „A Bill Of Divorcementˮ. Na audiciji za ulogu glumila je segment iz predstave „Praznikˮ. Režiser filma Džorž Kjukor bio je oduševljen „Nikada nikoga nisam video poput tog čudnog stvorenja.ˮ Njegovo oduševljenje delili su i holivudski filmski kritičari.
Prvog Oskara za najbolju glavnu glumicu dobila je 1933. za ulogu u filmu „Ladoležˮ. Ta uloga joj nije bila namenjena, ali je ona molila producenta da joj dodeli lik slavoljubive i ekscentrične mlade glumice Iv Lavlejs. 


Ketrin Hepbern i Daglas Ferbanks u filmu Ladoležˮ

Filmska karijera Ketrin Hepbern, baš kao i pozorišna, u početku je bila neuspešna. Brojni filmovi u kojima je glumila proglašeni su promašajima, poput „Prznicaˮ, „The Little Ministerˮ, „Break of Heartsˮ, „Silvija Skarletˮ, „Meri od Škotskeˮ, „A Woman Rebelsˮ, „Quality Streetˮ. Uprkos promašajima, 1935. nominovana je za Oskara za najbolju glavnu glumicu u filmu „Alisa Adamsˮ. Ipak, našla se na listi najnepoželjnijih glumaca, tzv. otrova za blagajne. Donekle i sama svesna promašenih filmova, kasnije je priznala da je ceo život na zidu,  kao kaznu, držala poster filma „Przniceˮ u kojem je glumila neuku seljančicu Triger Hiks, da je „drži na zemlji, postiđenuˮ.


   
Hepbernova u filmu Prznicaˮ
Za status najnepoželjnije glumice i pad popularnosti odgovorna je i sama Ketrin. Publika je očekivala autograme, ali ona ih nije davala. Novinare je izbegavala, a kada nije onda je u intervjuima bila nepristojna dajući lažne izjave. Kada su je pitali da li je zaista u braku sa Ladlouom, od koga se nakon šest godina razvela 1934, ona je odgovorila da se ne seća. A na pitanje ima li dece odgovorila je „Da, imam ih petoro, dva belca i tri crnca.ˮ Zbog svog ponašanja stekla je nadimak Ketrin od Arogancije.



Popularnost joj se vraća nakon odličnog uspeha predstave „Džejn Erˮ, zbog čega je poželela da se vrati filmu. Sprema toliko željenu ulogu Skarlet O’Hare, ali se producent poslednjeg dana kastinga odlučuje za Vivijen Li.
Nakon dve komedije, dva finansijska promašaja, „Scenska vrataˮ i „Nevolje sa bebomˮ odlučuje da studiju RKO isplati 75.000 dolara kako bi raskinuli ugovor. Studio je to prihvatio, a ona postaje nezavisna glumica.
Na vrh se vratila 1940. predstavom  „Filadelfijska pričaˮ u kojoj mlada bogatašica Trejsi Lord ima ljubavne probleme sa bivšim i budućim mužem. Predstava je bila toliko uspešna da joj je filmski studio „Metro-Goldvin-Mejerˮ ponudio ugovor i otkupio prava na film. Ovaj film joj je doneo treću nominaciju za Oskara, a kako je sama izjavila stvorio je novu Ketrin Hepbern. „Ja sam Trejsi Lord udahnula život, a ona mi je vratila moju karijeru.ˮ Magazin Time je napisao „Vrati se Keti, sve je zaboravljeno.ˮ  


   
Ketrin Hepbern i Keri Grant u filmu Filadelfijska pričaˮ
Dve godine kasnije na snimanju filma „Žena godineˮ  upoznaje Spensera Trejsija i započinju svoju romansu koja je trajala narednih 27 godina, sve do kraja njegovog života. On je bio oženjen, ali kao ubeđeni katolik odbijao je da se razvede. Svoju vezu čuvali su u tajnosti, izbegavali novinare, napuštali hotele i filmske studije na zadnje ulaze. Zajedno su snimili devet filmova, među kojima su „Bez ljubaviˮ, „Adamovo rebroˮ, „More traveˮ, „Pet i Majkˮ, a najpoznatiji je film iz 1967. „Pogodi ko dolazi na večeruˮ za koji je dobila drugog Oskara. Posle filma „Dugo putovanje u noćˮ uzela je pet godina pauze da bi se brinula o Trejsiju koji je bio u sve lošijem zdravstvenom stanju. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije prisustvovala njegovoj sahrani. Mnogo godina kasnije dok je opisivala njihovu ljubav rekla je da se osećala kao da ju je neko udario maljem po glavi. Pre dve godine najavljeno je da će njihova ljubavna priča dobiti filmsku verziju pod nazivom „Tracy and Hepburnˮ. Ali za sada postoji samo scenario čiji je autor Dejvid Rambo, a režiser i glumci još uvek nisu odabrani.



       



Najviše je ostala zapamćena po filmu „Afrička kraljicaˮ, prvi film u boji u njenoj karijeri. Snimila ga je u DR Kongu i Ugandi, a nakon snimanja je napisala knjigu „Nastanak Afričke kraljiceˮ ili „Kako sam putovala u Afriku sa Bogijem, Bakol i Hjustonom, i umalo poludelaˮ. Sa snimanja se vratila sa dizenterijom jer je pila vodu sa lokalnih izvora, u inat Bogartu i Hjustonu koji su pili samo viski.


Ketrin Hepbern i Hamfri Bogart u filmu „Afrička kraljicaˮ
Trećeg Oskara osvojila je ulogom u filmu „Zima jednog lavaˮ 1968. godine, a film „Na zlatnom jezeruˮ iz 1981. doneo joj je četvrtog i poslednjeg Oskara. Svakoj nominaciji, a bilo ih je ukupno dvanaest,  radovala se, ali ceremonijama nije prisustvovala. Jedini put kada se pojavila na dodeli Oskara bilo je 1974. kako bi „Počasnu nagradu Irvinga Talbergaˮ dodelila Lorensu Vajngartenu.


Ketrin Hepbern u filmu Zima jednog lavaˮ

Ketrin Hepbern i Henri Fonda u filmu Na zlatnom jezeruˮ
Autobiografiju „Me: Stories of My Lifeˮ napisala je 1991. godine. Devedesetih godina se pričalo da boluje od Parkinsonove bolesti, ali je ona to demantovala. „E, sad da opovrgnem glasinu. Nemam Parkinsona. Tresuću glavu sam nasledila od svoje bake. Otkrila sam da prestaje da se trese kada uzmem malo viskija. Problem je u tome što, ako ne pazite te uzmete malo više, sve može da prestane. Ona se samo trese, ali obećavam vam, neće otpasti.ˮ
Poželela je da ispriča još mnogo toga pa je zatražila od Skota Berga da napiše njenu biografiju. Obećao joj je, kako je i tražila, da biografija neće dospeti u javnost pre njene smrti. Početkom 2003. godine pojavili su se simptomi demencije i otkriven je opasan tumor na njenom vratu pa je poslednje dane provodila u porodičnoj kući u Konektikatu.
Umrla je 29. juna iste godine, a tog dana Skot Berg zapisao je poslednju rečenicu njene biografije. Dve nedelje kasnije  biografija od 370 strana pod nazivom „Kate Rememberedˮ našla se na policama knjižara.
      

Uvek je čuvala svoju privatnost, ali je u testamentu zahtevala da se organizuje aukcija na kojoj će prodati sve ono što je sakupila: filmske i pozorišne materijale, bistu Spensera Trejsija koju je sama napravila, ulja na platnu koje je slikala.  Godinu dana nakon njene smrti aukcija je organizovana, skupljeno je šest miliona dolara koji su dodeljeni njenim rođacima i bliskim prijateljima kao što je tražila.




Pred kraj života poručila je „Smrt će biti veliko olakšanje. Nema više intervjua.ˮ
Među retkim koje je davala, pogledajte intervju koji je dala Dajani Sojer, kao i onaj iz 1973. godine koji je vodio Dik Kavet.



Piše: Ivana Atanacković
Foto: Internet

Нема коментара:

Постави коментар